Godišnjica. Voleo bih da se ne zaboravi. I voleo bih kad bi smo osvestili tu svoju tendenciju ka obožavanju mrtvih, naspram živih. Da je Đinđić imao barem upola ovakvu podršku dok je bio živ, niko normalan (a njegove ubice su bile upravo hladne, proračunate, - "normalne") ne bi ni smeo da razmišlja o tome da ga ubije. Podržavajmo i svoje žive. I naravno, nemojmo zaboraviti. Meni ostaje sećanje da sam tada, čitav dan, kao u nekom dobrom holivudskom filmu sa happyendom očekivao da će javiti da je sve u redu. A nije bilo sve u redu. I nije ni danas sve u redu.
Нема коментара:
Постави коментар